Pitanje je neobično: koliko čvrsto moraš da zatvoriš oči, da ne vidiš ono što je očigledno? Kada ne žele nešto da vide, deca čvrsto stisnu oči i prekriju se pokrivačem preko glave. A tužioci, šta sve tužioci treba da urade i kakvim se prekrivačem oni prekriju?
Pa da vidimo što je to što nije smelo da se vidi?
Samo krivično delo, zbog savesnog i kvalitetnog rada policije, očito je bilo dokazano već policijskim istražnim radnjama. (Tehnika rada u tužilaštvu je takva da prvo policija sprovede svoje istražne radnje, a onda te iste ili slične radnje, u slučaju da se pokazala osnovana pretpostavka da je krivično delo počinjeno, sprovede i tužilaštvo.) Policija je u svom izveštaju navela da su dokumenta (ugovori, faktura i zapisnik) falsifikati jer se izvršenje ugovora u bilansima firme ne vidi, jer se u licenciranom i kontrolisanom softveru za knjigovodstvo beleži da su pravljeni lažni dokumenti, jer je direktor firme preko koje je počinjena pronevera dao notarski overenu izjavu da navodni ugovori nisu ni postojali, jer presretnuti mejlovi proneveritelja svedoče da se papiri šteluju a pronevera dogovara, jer knjigovođa koja je vodila knjige pronevernoj firmi kaže da nikakvih faktura nije bilo itd.
U roku od dva-tri meseca policija je sprovela sva potrebna postupanja, potom za još dva-tri meseca napisala svoju krivičnu prijavu, i tu se uloga policije okončala. Ta prijava policije nalazi se na kraju onog dokumеnta OBJAŠNJENJE PRONEVERE U PREDUZEĆU GORČIN DOO SA DOKAZIMA PRONEVERE I KRIVIČNOG DELA. Policija je od proneveritelja uzela originale falsifikovanih dokumenta i priložila ih u spise predmeta.
Do njih, do tih dokumenta, ja kao oštećeni nisam imao pristup tokom čitave dve godine nakon pronevere. Zakon nalaže da najpre u tužilaštvu treba da se saslušaju osumnjičeni i oštećeni, da bi se odobrio uvid u dokumenta, a sve je to trajala poražavajuće i otužno dugo, iako je reč o mahom tek tri čoveka koje treba ispitati. To razvlačenje predmeta, na koje sam se žalio, porazna je praksa naših tužilaštava, delom i opravdana zbog preopterećenja tužilaca, i faktički samo predmeti koje javni tužilac, starešina nekog tužilaštva, izdvoji kao bitne obrađuju se u razumnom roku. Ima još nekih zakonskih izuzetaka, ali to ovde nije tema. Napokon, kada sam došao do dokumenta, i krenuo da ih detaljno i pažljivo iščitavam, zapazio sam detalj koji je policiji promakao ‒ noseći, prvi ugovor, na osnovu kojeg posle nastaju svi drugi falsifikovani dokumenti, ima datume kada firma proneveritelja nije ni postojala?! Firma proneveritelja, preko koje je sve obavljeno, registrovana je tek 5 meseci kasnije od datuma ugovora. Na još jedno iznenađenje naišao sam u tom ugovoru: robni žig Korto Cafe and More, na koji se navodni ugovor odnosi, registrovan je 9 meseci nakon potpisivanja ugovora?! Dakle, ni preduzeće ni žig ne postoje na datum navodnog potpisivanja ugovora, i tu ne treba neka velika dosetljivost da se razume da je ugovor falsifikat: po njemu nepostojeće preduzeće sklapa ugovor o nepostojećem žigu.
Ostala proneverna dokumenta počivaju na tom nepostojećem ugovoru, pa je logično da su i ona izmišljotina kao i taj fantastični ugovor. O svom “otkriću” odmah sam pismeno, preko pisarnice, obavestio zamenicu javnog tužioca Natašu Trninić, dostavljajući joj izvode iz javnih registara za žigove i preduzeća koji su potvrđivali ove moje tvrdnje.
Prvi put sam to uradio 1.6.2020.
Drugi put sam to uradio 9.6.2020.
Treći put sam to uradio 11.6.2020, dostavljajući preko pisarnice i ekonomsko veštačenje koje je uradio ovlašćeni sudski veštak, i koji je u istom smislu protumačio izvode iz javnih registara a ekonomskom analizom bilansa pokazao da navodni ugovori nisu izvršavani.
Svi dokumenti predati pisarnici i pomenuti u ovom postu nalaze se u fajlu КRIVIČNA PRIJAVA PROTIV TUŽIOCA NATAŠE TRNINIĆ SA DOКAZIMA NJENOG NEZAКONITOG POSTUPANJA.
Takođe, pošto sam video nepreduzimljivost tužilaštva, angažovao sam veštaka grafologa da uradi na licu mesta, u tužilaštvu, uvid u falsifikovana dokumenta, i dâ svoj nalaz, ako to bude smatrao za moguće. To bi bio još jedan neporecivi dokaz krivice, jer očito je iz one fotografije iskorišćenih ukradenih mojih potpisa u prvom postu, da su dokumenta- falsifikati nevešto odštampani preko tih ukradenih blanko potpisanih papira, o čemu zakon ipak nalaže da se dostavi mišljenje sudskog veštaka.
Prvi put sam to tražio putem pisarnice 16.6.2020.
Istog dana pisao sam i direktno na službeni mejl Nataši, tražeći ono što i u dopisu.
Nije bilo odgovora.
Onda sam putem pisarnice još jednom ponovio isti zahtev, sada sa drugim predloženim datumom i vremenom za grafološki uvid. Taj novi dopis je predat ujutro 18.6.2020.
Oko podneva poslao sam mejl, da bih tužilju podsetio na taj moj zahtev, jer je Nataša Trninić sa mnom komunicirala i mejlom.
I?
I ‒ ništa.
Nikakav odgovor, ni tada a ni posle, nikada nisam dobio.
U oktobru 2020, naivno za to vreme verujući da će se protiv proneveritelja podići optužnica, slučajno sam saznao da je Nataša Trninić, i pored neporecivih dokaza krivice, odbacila krivičnu prijavu protiv osumnjičenih, proglasivši tako osumnjičene za nevine a dokumenta za autentična. Mene o tome, nekako se danas podrazumeva, nije ni obavestila.
Kao u onoj japanskoj legendi o majmunima, Nataša je pred kriminalom zatvorila i uši i oči i usta.
Moji dopisi bili su uzaludni a svi dokazi bez svrhe.
POLICAJCI IDU U ZATVOR, A TUŽIOCI?
Ovo prethodno izneseno je samo deo različitih kršenja zakona koje su Nataša Trninić, kao službeno lice, i Više javno tužilaštvo u Beogradu, sa javnim tužiocem Natašom Krivokapić, sproveli u mojim krivičnim prijavama za koje je Nataša Trninić bila nadležna. Ta kršenja zakona su dalje detaljno i šire pobrojana u dokumentu КRIVIČNA PRIJAVA PROTIV TUŽIOCA NATAŠE TRNINIĆ SA DOКAZIMA NJENOG NEZAКONITOG POSTUPANJA koju sam 25.11.2020. podneo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.
Naši zakoni su, moj uvid tako kaže, sasvim dobri, a Krivični zakonik republike Srbije predvideo je i ovakvu mogućnost, da se neko službeno lice ogreši o zakon, ne postupajući niti savesno niti profesionalno niti u skladu sa onim što mu je pred očima. Zakonik je to regulisao u članu 361, gde se prosto kaže da ko radi grubo nezakonito i nesavesno može dobiti kaznu zatvora do pet godina, u srazmeri sa štetom koju čini.
Zanimalo me je i kakva je sudska praksa u vezi sa ovim članom, i došao sam do nekih presuda po njegovom osnovu. Jedna mi je naročito upala u oči: neki policijski službenik, koji radi na registraciji vozila, registrovao je i dopustio prenos vlasništva motorcikla za kojim je bila raspisana potraga na osnovu broja motora i šasije, što znači da je je taj motocikl bio ukraden. Sudije koje su postupale po ovom optužnom predlogu tužilaštva našle su da je službenik time zaslužio kaznu od šest meseci zatvora po članu 361 Krivičnog zakonika, jer je trebalo da proveri i broj motora i broj šasije pre nego što je dopustio da vozilo bude registrovano.
Taj motorcikl, naspram 600.000€ pronevere u mom preduzeću, ima neznatnu vrednost, a kazna se odmerava srazmerno i šteti. Nataša je najmanje triput uradila isto što i taj policijac, zanemarila javne registre, i uz to me sprečila da izvodim dokaze, i uz to počinila i sve ono drugo pobrojano u krivičnoj prijavi.
A u krivičnoj prijavi nalazi se još štošta optužujuće.
Svedoci smo da se ovih dana masovno hapse “pokvareni” policajci, oni koji postupaju nezakonito. Da li neko veruje da nema isto takvih tužilaca ili tužilaštava?
U sledećem postu pokazaću da ima, kako su mi to rekli sami advokati koji sa njima sarađuju.
A kakva je sudbina krivične prijave koju sam 25.11.2020. podneo protiv Nataše Trninić Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu?
I to ćemo za neko vreme otkriti.
Možda tom prilikom razumemo od čega je napravljen onaj prekrivač kojim se, da ne vide istinu, velika tužilačka deca pokriju preko očiju?
************************************************************************
Materijal sa ovog sajta može se nesmetano dalje koristiti uz obavezu napomenu da je
preuzet sa sajta www.natasatrninic.com
© Predrag Brajović